Поређење перформанси заваривања између нискоугљеничног челика и челика са високим садржајем угљеника

Заварљивост одчеликапре свега зависи од његовог хемијског састава. Међу свим елементима, угљеник има најистакнутији утицај; садржај угљеника директно одлучује о заварљивости челика. Већина других елемената од легура нарушава перформансе заваривања, али су њихови негативни ефекти далеко слабији од угљеника.

Генерално, челик са ниским садржајем угљеника има повољну заварљивост и ретко захтева посебне технике обраде. Основне електроде и одговарајуће предгревање неопходни су само за нискотемпературно заваривање, дебеле плоче или конструкцију високог стандарда. Ако садржај угљеника и сумпора у челику са ниским садржајем угљеника достигне горњу границу, оператери ће усвојити првокласне електроде са ниским садржајем водоника, извршити предгревање и накнадно загревање, изабрати разумне профиле жлебова и смањити брзину фузије да би зауставили вруће пукотине.

Средњи угљенични челик је склон хладним пукотинама током заваривања. Већи садржај угљеника доводи до јаче тенденције каљења ка очвршћавању у зони захваћеном топлотом и већег ризика од хладног пуцања, што погоршава заварљивост. Повећање садржаја угљеника у основном металу повећава концентрацију угљеника унутар метала шава. Заједно са негативним утицајима сумпора, на завареним шавовима лако се појављују вруће пукотине. Због тога су основне електроде отпорне на пукотине упарене са предгревањем и накнадним загревањем потребне да би се смањио ризик од пуцања за заваривање средњег угљеничног челика.

Високоугљенични челик има најлошију заварљивост због високог садржаја угљеника. Заваривање ствара велико заостало напрезање, а зона погођена топлотом показује јаку тенденцију каљења, као и висок ризик од стварања хладних пукотина. Вруће пукотине се овде лакше развијају него на средњем угљеничном челику. Из тог разлога, високоугљенични челик се ретко користи за опште заварене конструкције и примењује се само за заваривање поправке ливења или заваривање површине. Третман каљењем се мора спровести након заваривања да би се ослободио унутрашњи напон, стабилизовала микроструктура метала, избегле пукотине и оптимизовао учинак заваривања.